On je francuska zamjenica bezličnog subjekta i obično joj ne treba prethoditi ni jedno ni drugo
Na starom francuskom jeziku on je bio predmet slučaj imenice HommeZnači, u ovo doba to sam mislio les hommes. Kad je predmetni slučaj nestao na francuskom jeziku, zapeo je za izgovor i zadržao mogućnost uzimanja određenog članka. L'on je mnogo češći na pisanom francuskom nego na govornom, jer je to formalna, elegantna konstrukcija, a pisanje je više formalno od govora. Danas se ovaj l 'jednostavno smatra eufoničnim suglasnikom i koristi se u sljedećim situacijama:
1. Nakon određenih jednoznačnih riječi koje završavaju samoglasnikom, poput et, ou, où, qui,quoi, i si, kako bi se izbjegao hiatus.
- Jeste li tražili? (Izbjegavajte si na) Znate li je li netko pitao?
- ... et l'on a dit la verité. (Izbjegavajte i tako dalje)... i rekli su istinu.
2. Nakon que, lorsque, i puisque, kako bi se izbjegla kontrakcija qu'on (zvuči protiv), posebno ako sljedeća riječ započne sa zvukom protiv.
- Lorsque sam stigao... (Izbjegavajte lorsqu'on) Kada smo došli...
- Il faut que l'on comprenne. (Izbjegavajte qu'oncomprenne) Potrebno je da svi razumiju.
3. Na početku rečenice ili rečenice. Ova upotreba l'on-a nije pitanje eufonije, već zadržavanje s l'époque classique i stoga je vrlo formalno.
- L'on ne sait jamais. Nikad se ne zna.
- Lorsque je suis dolazak, l'on m'a dit bonjour. Kad sam stigao, svi su pozdravili.
Bilješka: Za potrebe eufonije, na koristi se umjesto l'o
- Nakon dont (le livre dont on a parlé)
- Ispred riječi koje počinju l (je sais où na lit)